Ogluvljeli dani ćoravom se nude,
usne Boga zovu u tišini i samoći tajnoj.
Nema ko da pjeva, one snove lude
ni da hlada pronađe na toj njivi ravnoj.

Opanci se troše na nogama seljaka,
pletu se u kosi i sijede i kiše.
Otkucaji srca disanje su zraka,
a obraz je tabla na kom život piše.

Orao kad uzleti svi bi da ga gađu,
taj kamen u ruci snažno znojem stiskaju.
Slabost kod čovjeka sita je tom glađu,
jer su želje čaure koje prve prskaju.

Sazrijevanja žita i oblak iznad njih,
to je ista sloboda koju slutnja brani.
Putevi života nadanja su stih,
dok hrabrost dječaka, otac strahom hrani.

I Bog da te nagradi za sve što ti imaš,
da ti daruje sve što čovjek nikada imao nije.
I dalje češ milostinju od srca da primaš,
nećeš strahu priznati da ga slutnja krije.