Svaki put pogledam u pod, kada se postidim,
i kajem se glasno.
Izvini ne razumijem, kada crveno vidim,
najviše mi oprosti, kad ti nije jasno.
Ljudi su obični, ništa baš posebno,
mladi zaneseni, stariji bez stida.
Krojač sve prekraja, skalperom što sjaji,
kijamet je samo, kad se ljubav vida.

Svako je talenat, gledaj oko sebe,
čovjek kada gubi, sve bi tad da zna.
To što sada jeste, davno je ukrao,
onda kad je sit gladnom zagonetku dao.

Neka njega tamo, kada neće ođe,
putnik je namjeran, tek ako okasni.
Sivila su bijela sa pucnjem u zoru,
sporo leti pero što život objasni.

Stalne su podjele, na moje i njeno,
u mirisnoj postelji, šuška sve od laži.
Samo pokret smjeran, zna sve da ostvari,
srcu je baš drago želja kad zatraži.

Ovako se rastajem, ja od bilo koga,
slutio sam ovo i kad te nije bilo.
I čovjek i žaba, vidiš isti su prinčevi
i ovo što sam pisao nikad se nije zbilo.