Šta je to, što me, ovoliko smanjilo?
Ništa me nije ubilo.
Ništa me nije otanjilo.
Samo sam, nekako manji.

Što molitve samo, moje ruke mole?
Ili me bez nade, tuga izvela iz sna?
Neskladan mi kostim.
Nemoćan ja.

Zastao sam.
Ili sam skroz stao?
I voćka, i sva jesen na peteljci visi.
U srcu je skladište gdje prostori zvone.

Možda me život konačno, spremio da shvatim,
da se orlovi ne čuvaju na balkone.
Kad bi obećanja bogova prestala da ćute.
I moć odlaganja zaliči na cvijeće.

Šta me to slomilo, ovolikog mene?
Pa moje ptice, da polete neće.
Doirnu me odluke. A koja je prava?
Koliko to treba?

Jel’ bi jedan život bio dovoljan da patim,
ako sam volio tako kratko?
Da li su pitanja bili odgovori, kad sam
slomljenu čašu ljubavi milovao glatko?